Осмех, лепа реч, подршка, осећај да неко мисли на њих понекад је, кажу ови ђаци, најделотворнија терапија.
„Свака реч коју они поделе са нама и ми са њима, мислим да им то веома значи”, каже Марија Станишић, ученица 3. разреда Медицинске школе.
Матурант исте школе Стефан Ђукић наглашава да су срећни када помогну другима и када виде осмех на лицу старијих грађана.
Иду са једног на други крај града, а километре не броје. Не осећају ни умор ни страх. Још једном потврђују да су одабрали прави позив.
Душан Миљковић из хуманитарне организације „Покрени живот” наглашава да је јако битно на терену док поделе намирнице да поразговарају мало са суграђанима да једноставно ублаже ово стање.
Поносни су и њихови професори. „Од самог старта кад су уписали Медицинску школу већ су кренули тим путем хуманитарности, помоћи другима, тако да истрајавају у томе”, каже професор историје Драган Николић.
Ови хумани одликаши одавно су положили испит зрелости.
